izoblíčiti
izoblíčiti (što, se) svrš. 〈prez. izòblīčīm, pril. pr. -īvši, prid. trp. izòblīčen〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| izobličiti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | izobličim |
| 2. | izobličiš |
| 3. | izobliči |
| množina | |
| 1. | izobličimo |
| 2. | izobličite |
| 3. | izobliče |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | izobličit ću |
| 2. | izobličit ćeš |
| 3. | izobličit će |
| množina | |
| 1. | izobličit ćemo |
| 2. | izobličit ćete |
| 3. | izobličit će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | izobličih |
| 2. | izobliči |
| 3. | izobliči |
| množina | |
| 1. | izobličismo |
| 2. | izobličiste |
| 3. | izobličiše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | izobličio sam |
| 2. | izobličio si |
| 3. | izobličio je |
| množina | |
| 1. | izobličili smo |
| 2. | izobličili ste |
| 3. | izobličili su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam izobličio |
| 2. | bio si izobličio |
| 3. | bio je izobličio |
| množina | |
| 1. | bili smo izobličili |
| 2. | bili ste izobličili |
| 3. | bili su izobličili |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | izobliči |
| množina | |
| 1. | izobličimo |
| 2. | izobličite |
| glagolski prilog prošli | |
| izobličivši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| izobličio, izobličila, izobličilo | |
| izobličili, izobličile, izobličila | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| izobličen, izobličena, izobličeno | |
| izobličeni, izobličene, izobličena | |
Definicija
| 1. | promijeniti čemu oblik na gore, na lošije, izgubiti svoj pravi izgled, izgubiti ljepotu [izobličiti lice; izobličiti zvuk] |
| 2. | pren. izopačiti, iskriviti (o pojmovima) |
Etimologija
✧ iz- + v. oblik
