čȕti
čȕti (koga, što) dv. 〈prez. čȕjēm, pril. pr. čẉvši, imp. čẉj, prid. rad. čȕo/čùla ž, prid. trp. čùven, gl. im. čùvēnje〉
Izvedeni oblici
| Dv. | |
|---|---|
| infinitiv | |
| čuti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | čujem |
| 2. | čuješ |
| 3. | čuje |
| množina | |
| 1. | čujemo |
| 2. | čujete |
| 3. | čuju |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | čut ću |
| 2. | čut ćeš |
| 3. | čut će |
| množina | |
| 1. | čut ćemo |
| 2. | čut ćete |
| 3. | čut će |
| imperfekt | |
| jednina | |
| 1. | čuh |
| 2. | ču |
| 3. | ču |
| množina | |
| 1. | čusmo |
| 2. | čuste |
| 3. | čuše |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | čuh |
| 2. | |
| 3. | |
| množina | |
| 1. | |
| 2. | |
| 3. | |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | čuo sam |
| 2. | čuo si |
| 3. | čuo je |
| množina | |
| 1. | čuli smo |
| 2. | čuli ste |
| 3. | čuli su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam čuo |
| 2. | bio si čuo |
| 3. | bio je čuo |
| množina | |
| 1. | bili smo čuli |
| 2. | bili ste čuli |
| 3. | bili su čuli |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | čuj |
| množina | |
| 1. | čujmo |
| 2. | čujte |
| glagolski prilog sadašnji | |
| čuvši | |
| glagolski prilog prošli | |
| čuvši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| čuo, čula, čulo | |
| čuli, čule, čula | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| čuven / čut, čuvena / čuta, čuveno / čuto | |
| čuveni / čuti, čuvene / čute, čuvena / čuta | |
Frazeologija
⃟ čuj (čujte) 1. u dijaloškoj situaciji neslaganje, ostajanje u sumnji prema tuđim riječima, stani malo, nemoj tako, ne bih rekao, ne znam, ne znam baš, nisam siguran, nisam baš siguran, čekaj malo (i sl. prema intonaciji) 2. (u dijaloškoj situaciji na riječi sugovornika izgovorene ili pretpostavljene) u zn. uzmi sve u obzir, kad se sve uzme u obzir, uračunaj sve okolnosti, šta možeš, šta se može, tako je to; kad se sve uzme u obzir; ipak; na koncu konca [A: Moj bicikl se našao, ali oštećen. B: čuti (dobro da smo ga našli), šta možeš.];
čuje a neće da čuje 1. usp. vidi a neće da vidi, v. vidjeti ⃟ 2. (kad se kog dozivlje, npr. kad majka zove dijete na ručak a ono ne dolazi); oglušuje se, ne odazivlje se, pravi se da ne čuje;
čuje se (kako se čuje) priča se, ljudi govore;
čuješ! grubo dozivanje, neprikladno u pristojnu društvu;
čẉjte! 2. l. mn početak rečenice (u usmenom obraćanju ili razgovoru) pripada neuglađenu ophođenju;
čut ćeš ti mene! pokazat ću ja tebi, reći ću ja tebi istinu;
gdje čuo i ne čuo govorim o kome u njegovoj prisutnosti i odsutnosti;
narode, čuj i počuj! jez. knjiž. obraćanje bubnjara koji objavljuje vijesti;
neće ni da čuje odlučno odbija;
ne čuti se živ 1. biti povučen, tih, skroman 2. utišati se, povući se
čuje a neće da čuje 1. usp. vidi a neće da vidi, v. vidjeti ⃟ 2. (kad se kog dozivlje, npr. kad majka zove dijete na ručak a ono ne dolazi); oglušuje se, ne odazivlje se, pravi se da ne čuje;
čuje se (kako se čuje) priča se, ljudi govore;
čuješ! grubo dozivanje, neprikladno u pristojnu društvu;
čẉjte! 2. l. mn početak rečenice (u usmenom obraćanju ili razgovoru) pripada neuglađenu ophođenju;
čut ćeš ti mene! pokazat ću ja tebi, reći ću ja tebi istinu;
gdje čuo i ne čuo govorim o kome u njegovoj prisutnosti i odsutnosti;
narode, čuj i počuj! jez. knjiž. obraćanje bubnjara koji objavljuje vijesti;
neće ni da čuje odlučno odbija;
ne čuti se živ 1. biti povučen, tih, skroman 2. utišati se, povući se
Etimologija
✧ prasl. i stsl. čuti (rus. čut', czuć) ← ie. *kow- (lat. cavēre: paziti, grč. koeȋn: opažati)
