ìzreći
ìzreći (se) svrš. 〈prez. izrèčēm/ìzreknēm (se), pril. pr. ìzrekāvši (se), prid. rad. ìzrekao/ìzrekla (se) ž, prid. trp. izrèčen〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| izreći | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | izreknem / izrečem |
| 2. | izrekneš / izrečeć |
| 3. | izrekne / izreče |
| množina | |
| 1. | izreknemo / izrečemo |
| 2. | izreknete / izrečete |
| 3. | izreknu / izreku |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | izreći ću |
| 2. | izreći ćeš |
| 3. | izreći će |
| množina | |
| 1. | izreći ćemo |
| 2. | izreći ćete |
| 3. | izreći će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | izrekoh |
| 2. | izreče |
| 3. | izreče |
| množina | |
| 1. | izrekosmo |
| 2. | izrekoste |
| 3. | izrekoše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | izrekao sam |
| 2. | izrekao si |
| 3. | izrekao je |
| množina | |
| 1. | izrekli smo |
| 2. | izrekli ste |
| 3. | izrekli su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam izrekao |
| 2. | bio si izrekao |
| 3. | bio je izrekao |
| množina | |
| 1. | bili smo izrekli |
| 2. | bili ste izrekli |
| 3. | bili su izrekli |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | izrekni / izreci |
| množina | |
| 1. | izreknimo / izrecimo |
| 2. | izreknite / izrecite |
| glagolski prilog prošli | |
| izrekavši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| izrekao, izrekla, izreklo | |
| izrekli, izrekle, izrekla | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| izrečen, izrečena, izrečeno | |
| izrečeni, izrečene, izrečena | |
Definicija
| 1. | (što) priopćiti jezikom, oblikovati riječima [izreći kaznu objaviti kaznu, odrediti kaznu prema zakonima ili propisima; svašta izreći (komu) napasti ne birajući riječi; izgrditi, ispsovati koga]; iskazati, izgovoriti |
| 2. | (se) nehotice reći ono što se nije htjelo [izrekao se da je imao veze s kriminalcima, što sad poriče] |
Etimologija
✧ iz- + v. reći
