mȅštar
mȅštar m 〈G -tra, N mn -tri〉
Izvedeni oblici
| jednina | |
|---|---|
| N | meštar |
| G | meštra |
| D | meštru |
| A | meštra |
| V | meštre |
| L | meštru |
| I | meštrom |
| množina | |
| N | meštri |
| G | meštara |
| D | meštrima |
| A | meštre |
| V | meštri |
| L | meštrima |
| I | meštrima |
Definicija
reg.
| 1. | a. majstor u svom poslu (ob. u obrtu) b. prema mediteranskim običajima, riječ za oslovljavanje (bez imena ili samo uz ime) obrtnika |
| 2. | učitelj |
Sintagma
∆ meštar fuga reg. ekspr. onaj koji izbjegava obaveze, onaj koji se zna izgubiti, kojega nema onda kad je potrebno da što učini ili preuzme na sebe;
meštar od... općenito, onaj koji je nadređen drugima, koji je viši u hijerarhiji ili donošenju odluka [meštar od kužine]
meštar od... općenito, onaj koji je nadređen drugima, koji je viši u hijerarhiji ili donošenju odluka [meštar od kužine]
Onomastika
♦ pr. (prema zanimanju i nadimačka, usp. majstor): Mȅšter (Našice, Slavonija, Primorje, ← mađ.), Meštérović (Požega, Split), Mȅštrić (550, Novi Marof, Zagorje, S Dalmacija, Prigorje), Mȅštrov (130, Šibenik, sred. i S Dalmacija, I Slavonija), Mȅštrović (2050, Split, Dalmacija, Primorje, okolica Zagreba, Zagorje)
Etimologija
✧ njem. Meister ← lat. magister
