díčiti se
díčiti se (kim, čim) nesvrš. 〈prez. dȋčīm se, pril. sad. -čēći se, gl. im. -čēnje〉
Izvedeni oblici
| Nesvršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| dičiti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | dičim |
| 2. | dičiš |
| 3. | diči |
| množina | |
| 1. | dičimo |
| 2. | dičite |
| 3. | diče |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | dičit ću |
| 2. | dičit ćeš |
| 3. | dičit će |
| množina | |
| 1. | dičit ćemo |
| 2. | dičit ćete |
| 3. | dičit će |
| imperfekt | |
| jednina | |
| 1. | dičah |
| 2. | dičaše |
| 3. | dičaše |
| množina | |
| 1. | dičasmo |
| 2. | dičaste |
| 3. | dičahu |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | dičio sam |
| 2. | dičio si |
| 3. | dičio je |
| množina | |
| 1. | dičili smo |
| 2. | dičili ste |
| 3. | dičili su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam dičio |
| 2. | bio si dičio |
| 3. | bio je dičio |
| množina | |
| 1. | bili smo dičili |
| 2. | bili ste dičili |
| 3. | bili su dičili |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | diči |
| množina | |
| 1. | dičimo |
| 2. | dičite |
| glagolski prilog sadašnji | |
| dičeći | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| dičio, dičila, dičilo | |
| dičili, dičile, dičila | |
Definicija
biti ponosan na koga ili na što; ponositi se
Etimologija
✧ vidi díka
