smȕčiti se
smȕčiti se (komu) svrš. 〈prez. smȕčīm se, pril. pr. -īvši se, prid. rad. smȕčio se〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| smučiti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | smučim |
| 2. | smučiš |
| 3. | smuči |
| množina | |
| 1. | smučimo |
| 2. | smučite |
| 3. | smuče |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | smučit ću |
| 2. | smučit ćeš |
| 3. | smučit će |
| množina | |
| 1. | smučit ćemo |
| 2. | smučit ćete |
| 3. | smučit će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | smučih |
| 2. | smuči |
| 3. | smuči |
| množina | |
| 1. | smučismo |
| 2. | smučiste |
| 3. | smučiše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | smučio sam |
| 2. | smučio si |
| 3. | smučio je |
| množina | |
| 1. | smučili smo |
| 2. | smučili ste |
| 3. | smučili su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam smučio |
| 2. | bio si smučio |
| 3. | bio je smučio |
| množina | |
| 1. | bili smo smučili |
| 2. | bili ste smučili |
| 3. | bili su smučili |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | smuči |
| množina | |
| 1. | smučimo |
| 2. | smučite |
| glagolski prilog prošli | |
| smučivši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| smučio, smučila, smučilo | |
| smučili, smučile, smučila | |
Definicija
| 1. | osjetiti mučninu od jela, pića, ljuljanja broda i sl., često s potrebom za povraćanjem |
| 2. | pren. dodijati, popeti se na glavu kome do nepodnošljivosti [smučilo mi se od te priče; čovjeku se smuči svaki čovjek (ljudi u zn. neimenovanog subjekta) osjeti mučninu od toga] |
Frazeologija
⃟ da ti se smuči da ti se zgadi, v. zgaditi ⃟
Etimologija
✧ s (a)- + v. muka
