obèćati
obèćati (komu što, se) svrš. 〈prez. -ām (se), pril. pr. -āvši (se), prid. trp. ȍbećān, gl. im. obećánje〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| obećati | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | obećam |
| 2. | obećaš |
| 3. | obeća |
| množina | |
| 1. | obećamo |
| 2. | obećate |
| 3. | obećaju |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | obećat ću |
| 2. | obećat ćeš |
| 3. | obećat će |
| množina | |
| 1. | obećat ćemo |
| 2. | obećat ćete |
| 3. | obećat će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | obećah |
| 2. | obeća |
| 3. | obeća |
| množina | |
| 1. | obećasmo |
| 2. | obećaste |
| 3. | obećaše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | obećao sam |
| 2. | obećao si |
| 3. | obećao je |
| množina | |
| 1. | obećali smo |
| 2. | obećali ste |
| 3. | obećali su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam obećao |
| 2. | bio si obećao |
| 3. | bio je obećao |
| množina | |
| 1. | bili smo obećali |
| 2. | bili ste obećali |
| 3. | bili su obećali |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | obećaj |
| množina | |
| 1. | obećajmo |
| 2. | obećajte |
| glagolski prilog prošli | |
| obećavši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| obećao, obećala, obećalo | |
| obećali, obećale, obećala | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| obećan, obećana, obećano | |
| obećani, obećane, obećana | |
Definicija
| 1. | najavom, riječima pružiti komu nadu ili uvjerenje da će se što dogoditi, da će se što ispuniti, da će tko što dobiti |
| 2. | (se) reg. zast. zaručiti se |
Etimologija
✧ prasl. *obvětati (strus. oběčati, polj. obiecać) ≃ o (b)- + prasl. *větъ: savjet, vijeće
