okončávati
okončávati (što) nesvrš. 〈prez. okònčāvām, pril. sad. -ajūći, gl. im. -ānje〉,
Izvedeni oblici
| Nesvršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| okončavati | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | okončavam |
| 2. | okončavaš |
| 3. | okončava |
| množina | |
| 1. | okončavamo |
| 2. | okončavate |
| 3. | okončavaju |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | okončavat ću |
| 2. | okončavat ćeš |
| 3. | okončavat će |
| množina | |
| 1. | okončavat ćemo |
| 2. | okončavat ćete |
| 3. | okončavat će |
| imperfekt | |
| jednina | |
| 1. | okončavah |
| 2. | okončavaše |
| 3. | okončavaše |
| množina | |
| 1. | okončavasmo |
| 2. | okončavaste |
| 3. | okončavahu |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | okončavao sam |
| 2. | okončavao si |
| 3. | okončavao je |
| množina | |
| 1. | okončavali smo |
| 2. | okončavali ste |
| 3. | okončavali su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam okončavao |
| 2. | bio si okončavao |
| 3. | bio je okončavao |
| množina | |
| 1. | bili smo okončavali |
| 2. | bili ste okončavali |
| 3. | bili su okončavali |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | okončavaj |
| množina | |
| 1. | okončavajmo |
| 2. | okončavajte |
| glagolski prilog sadašnji | |
| okončavajući | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| okončavao, okončavala, okončavalo | |
| okončavali, okončavale, okončavala | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| okončavan, okončavana, okončavano | |
| okončavani, okončavane, okončavana | |
Etimologija
✧ vidi okònčati
