Hrvatski jezični portal

šútjeti

šútjeti () nesvrš.prez. šútīm, pril. sad. šútēći, gl. im. šúćenje〉

Izvedeni oblici
Nesvršeni
infinitiv
šutjeti
 
prezent
jednina
1. šutim
2. šutiš
3. šuti
množina
1. šutimo
2. šutite
3. šute
 
futur
jednina
1. šutjet ću
2. šutjet ćeš
3. šutjet će
množina
1. šutjet ćemo
2. šutjet ćete
3. šutjet će
 
imperfekt
jednina
1. šućah
2. šućaše
3. šućaše
množina
1. šućasmo
2. šućaste
3. šućahu
 
perfekt
jednina
1. šutio sam
2. šutio si
3. šutio je
množina
1. šutjeli smo
2. šutjeli ste
3. šutjeli su
 
pluskvamperfekt
jednina
1. bio sam šutio
2. bio si šutio
3. bio je šutio
množina
1. bili smo šutjeli
2. bili ste šutjeli
3. bili su šutjeli
 
imperativ
jednina
2. šuti
množina
1. šutimo
2. šutite
 
glagolski prilog sadašnji
šuteći
 
glagolski pridjev aktivni
šutio, šutjela, šutjelo
šutjeli, šutjele, šutjela
Definicija
ne govoriti, ne davati glasa; mučati
Frazeologija
šuti! 1. ne govori (izravna naredba da se šuti, nije prikladna za pristojno ophođenje) 2. ne buni se, ne pravi problema, dobro je, nisi loše prošao, sve je (ipak) u redu, ostavi na miru, pusti, budi zadovoljan (i u razgovoru o samome sebi kao da se govornik obraća sebi) [plaća nije bila baš neka, ali sve sigurno i komotno, i ja: šutjeti, dobro je];
šuti (kao zaliven, kao riba) ne priča ono što mu je povjereno, zna šutjeti;
šutjeti kao kurva pejor. bijedno se ponašati, ne htjeti se izjasniti u nezgodnoj situaciji, šutjeti kad se očekuje odlučna riječ
Etimologija
✧ od starijega *čutěti ≃ v. ćutjeti