osùmnjičiti
osùmnjičiti (koga) svrš. 〈prez. -īm, pril. pr. -īvši, prid. trp. osùmnjičen〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| osumnjičiti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | osumnjičim |
| 2. | osumnjičiš |
| 3. | osumnjiči |
| množina | |
| 1. | osumnjičimo |
| 2. | osumnjičite |
| 3. | osumnjiče |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | osumnjičit ću |
| 2. | osumnjičit ćeš |
| 3. | osumnjičit će |
| množina | |
| 1. | osumnjičit ćemo |
| 2. | osumnjičit ćete |
| 3. | osumnjičit će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | osumnjičih |
| 2. | osumnjiči |
| 3. | osumnjiči |
| množina | |
| 1. | osumnjičismo |
| 2. | osumnjičiste |
| 3. | osumnjičiše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | osumnjičio sam |
| 2. | osumnjičio si |
| 3. | osumnjičio je |
| množina | |
| 1. | osumnjičili smo |
| 2. | osumnjičili ste |
| 3. | osumnjičili su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam osumnjičio |
| 2. | bio si osumnjičio |
| 3. | bio je osumnjičio |
| množina | |
| 1. | bili smo osumnjičili |
| 2. | bili ste osumnjičili |
| 3. | bili su osumnjičili |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | osumnjiči |
| množina | |
| 1. | osumnjičimo |
| 2. | osumnjičite |
| glagolski prilog prošli | |
| osumnjičivši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| osumnjičio, osumnjičila, osumnjičilo | |
| osumnjičili, osumnjičile, osumnjičila | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| osumnjičen, osumnjičena, osumnjičeno | |
| osumnjičeni, osumnjičene, osumnjičena | |
Definicija
| 1. | sumnjati u koga, bacati sumnju na koga |
| 2. | pravn. pokrenuti postupak prikupljanja dokaza |
