progovòriti
progovòriti () svrš. 〈prez. progòvorīm, pril. pr. -īvši, prid. rad. progovòrio/progovòrila ž〉
Izvedeni oblici
| Svršeni | |
|---|---|
| infinitiv | |
| progovoriti | |
| prezent | |
| jednina | |
| 1. | progovorim |
| 2. | progovoriš |
| 3. | progovori |
| množina | |
| 1. | progovorimo |
| 2. | progovorite |
| 3. | progovore |
| futur | |
| jednina | |
| 1. | progovorit ću |
| 2. | progovorit ćeš |
| 3. | progovorit će |
| množina | |
| 1. | progovorit ćemo |
| 2. | progovorit ćete |
| 3. | progovorit će |
| aorist | |
| jednina | |
| 1. | progovorih |
| 2. | progovori |
| 3. | progovori |
| množina | |
| 1. | progovorismo |
| 2. | progovoriste |
| 3. | progovoriše |
| perfekt | |
| jednina | |
| 1. | progovorio sam |
| 2. | progovorio si |
| 3. | progovorio je |
| množina | |
| 1. | progovorili smo |
| 2. | progovorili ste |
| 3. | progovorili su |
| pluskvamperfekt | |
| jednina | |
| 1. | bio sam progovorio |
| 2. | bio si progovorio |
| 3. | bio je progovorio |
| množina | |
| 1. | bili smo progovorili |
| 2. | bili ste progovorili |
| 3. | bili su progovorili |
| imperativ | |
| jednina | |
| 2. | progovori |
| množina | |
| 1. | progovorimo |
| 2. | progovorite |
| glagolski prilog prošli | |
| progovorivši | |
| glagolski pridjev aktivni | |
| progovorio, progovorila, progovorilo | |
| progovorili, progovorile, progovorila | |
| glagolski pridjev pasivni | |
| progovoren, progovorena, progovoreno | |
| progovoreni, progovorene, progovorena | |
Definicija
| 1. | tek dobiti dar govora [dijete je progovorilo] |
| 2. | a. reći, izgovoriti, izustiti nakon šutnje, oklijevanja i sl. [napokon progovoriti]; prosloviti b. priznati nakon šutnje i sl.; propjevati |
Frazeologija
⃟ oružje je progovorilo počela je oružana borba, bilo je pucanja iz vatrenog oružja;
progovorit će na lakat, v. lakat ⃟
progovorit će na lakat, v. lakat ⃟
